Skip to content Skip to footer

Од када се роди, дете полако одлази…

 Дете, од када се роди, непрестано по мало одлази. Маме ову истину знају, колико год ју је тешко знати. И ваљда само мајка то може издржати… Срцу свог срца, с љубављу дати слободу да из груди оде куда га кораци воде. Када се дете роди, најпре се прекине та чудесна врпца преко које је дете вирило у свет изван стомака. Али невидљива нит остаје, нераскидиво јака. И пузи дете све даље, на своје ножице стаје, гега се и пада. Одједном пусти руку, на коју се ослањало до сада. И крене. Трапавим корацима још даље све крупније и брже. Све даље. Отме се тако из загрљаја. Али невидљива нит, још увек спаја. Онда на леђа стави торбу и отрчи ка школи. Тамо га нешто уче, ђачке га муке муче… Одрастање заболи. А мајка лечи и воли. И када јој буде забрањен улазак у собу. И када дневници одједном буду тајна. И када постане дежурни кривац. И полицајац и негативац. И када почне страшно да смета. И када је дете сасвим искључи из свог света. Када се учини да пубертету нема краја… Невидљива нит још увек спаја… А дете је све даље и даље, ретко долази, поздраве шаље… И тек када потпуно оде, тек када схвати потпуни смисао слободе, коначно може да јој се врати. Тек тада стварно може погледати своју мајку и знати. Она је успела. Подигла је човека који је пожелео да се врати, да каже хвала. За све што је жртвовала, за све што је прећутала, за све што је туговала, за све болести које је са њим прележала, за све што није спавала, за све што је бескрајно давала, И издржала најлепши подвиг до краја. Чудесна је та нит, невидљива нит која спаја

Leave a comment