КАДА ТИ СЕ СРУШИ СВЕТ – (четири фазе туговања)

1. Када ти се сруши свет,

седиш у рушевинама.

Без речи и без осећања.

И као за инат самом себи

чепркаш по том згаришту.

Ископаш једну згужвану успомену

испрљану, подерану, никакву…

Намерно се сећаш колико је била лепа.

Гледаш је тако уништену

и мучиш себе из неког разлога…

Узимаш сломљене успомене,

полако, једну по једну.

Свака крхотина загребе срце.

Боли, а ти не престајеш.

Онда баш дохватиш неки

најоштрији комадић

и схватиш.

Та бол ти је требала

да те расплаче.

2. Када ти се сруши свет,

патиш.

Нигде ти се не иде.

Као дух тумараш

по заборављеним данима.

Покушаваш да се сетиш

како је некада било осунчано и цветно.

А сада ничега нема…

Оплакујеш сваку боју која је изгубљена.

И сваки звук који је замукао.

И луташ од успомене до успомене.

Покушаваш да узмеш за себе

неки стари осмех,

неки стари поглед,

неке старе речи,

било шта…

А у рукама само прах.

3. Када ти се сруши свет,

прође толико дана

да се више и не сећаш

чега је све ту некада било.

Али никако да пустиш,

никако да одеш из рушевина.

Предуго си ту.

Предуго.

Предуго си…

Зову те неки добри људи.

Једва им чујеш гласове.

Зову те добри људи.

Ти се не одазиваш.

Шта они знају како је теби.

И откуда им право

да те зову на смех!

Предуго си ту…

Предуго.

Можда би требало већ да преболиш…

Питаш се.

Али нико не зна да ти волиш

оно чега више нема

више од свега што је ту.

А добри људи зову,

не одустају.

Ти се не одазиваш.

Још више се повучеш.

Они не одустају…

Не поштују ни твоје жеље

ни твоје боли.

Почнеш да се љутиш.

И почнеш да вичеш.

И отмеш се контроли.

И бацаш и ломиш

остатке изгубљених дана.

Све у бесу полупаш, испретураш

и у том хаосу налетиш…

Налетиш

на мали, бели, чисти камен темељац

срушеног света.

Твог света.

И станеш.

Сетиш се како је с љубављу

настајало то мало царство.

Држиш свој бели камен

као нешто најдрагоценије.

И пољубиш га.

Учини ти се да је још бељи.

Да заслужује неко лепше место од овог згаришта.

И држиш свој камен у рукама

као мало воде на длану

и носиш га са тог места

на неко боље место

где се трава таласа,

где има потока,

где се чују птице,

где ноћ упали свице,

где срећа тебе чека…

И одеш.

Окренеш се тек издалека.

Са осмехом се наклониш својој прошлости.

И све боје које су избледеле, појаве се живописније него икада!

И све што је било лепо, заблиста,

са згаришта се у вечност узнесе.

А све што је било ружно, остане прах.

Ветар га разнесе.

4. Када ти се сруши свет,

време је да се крене даље.

Време је да се гради нови.

И да се у њему остваре

неки још лепши снови.

Ставиш камен темељац,

највредније од твог иметка,

на неко згодно место…

И почнеш испочетка!

Подели са пријатељима

Коментари