МАМИН ЛЕКОВИТИ ГЕСТ – Због ког је лажљиво дете постало истинољубиво

ЗБОГ КОГ ЈЕ ЛАЖЉИВО ДЕТЕ ПОСТАЛО ИСТИНОЉУБИВО

 

Признајем.

Лагала сам.

Не из страха него из неког чудног уживања.

Волела сам да гледам лица другара док им причам шта ми се све (уопште није) догодило!

Све су ми веровали.

Али једног дана сам претерала.

Толико бујну машту у комбинацији са славољубљем нисам умела да обуздам…

И почела сам да причам како сам летос била у Кини.

Још увек се стидим те приче па ћу прескочити описивање измишљених догодовштина. Рећи ћу само – претерала сам.

Једна проницљива девојчица, позната по својој дрскости, сумњичаво ме је погледала и рекла – Лажеш!

– Не лажем! – запањила сам се увређено.

Некако сам стварно била убеђена да не лажем. У мојој глави све је било тако стварно, до детаља сликовито замишљено, саткано скоро од истог материјала као истинита успомена!

– Ни ја ти не верујем! – придружила се првој и друга девојчица, охрабрена мојим узнемирењем.

– Вама је само криво што ви нисте биле! – узвратила сам бесно.

До сада нико није сумњао у оно што сам говорила, каква дрскост!

 

Као да се све уротило против мене, моја мајка је у том тренутку изашла на терасу да простире веш! Проницљива девојчица се окренула ка њој и пакосно осмехнула. Управо тада сам постала свесна да јесам лагала.

Пребледела сам.

Мама је безбрижно простирала веш.

– Тета Гоцо! Да ли је Анђа била у летос у Кини?

Мук.

Шок.

Завртело ми се у глави.

Била сам спремна да умрем. Стварно.

Очи шесторо деце су се рашириле.

Ја сам своје очи склопила. Последње што сам видела била је моја омиљена другарица. Радосно се насмејала што ће моја мама да одбаци ове неправедне оптужбе љубоморних девојчица. Не би Анђа нас лагала…

– Били смо у Кини.

Рекла је моја мајка и полако отишла са терасе.

Шокирано сам погледала ка њој. Отишла је.

Жица за веш се још клацкала горе-доле док су се чарапе њихале.

Две девојчице се разочараше, дечаци слегнуше раменима, а моја омиљена другарица ме победоносно загрли, поносна што сам јој баш ја најбоља другарица. У мамин ауторитет нико није сумњао.

Ја сам само стајала не знајући шта осећам.

А много сам снажно осећала.

Хтела сам кући.

Хтела сам код маме.

Да јој кажем хвала.

Да јој плачем у крилу.

Да је молим да ми опрости што је из љубави према мени упрљала себе лажима, она, која баш није трпела лажи.

Да јој кажем да јој ову заштиту од понижења никада нећу заборавити.

Да јој кажем да је волим највише на свету.

И да више нећу лагати.

Тако је и било.

Знам, рећи ће многи – Требало је да ме остави да попијем своју заслужену чашу понижења. Слажем се да би то било праведно и поучно. Али оно што је она урадила по непогрешивом мајчинском осећају било је много више од педагошке мере на тему лагања. Била је то лекција о безусловној љубави на делу која ме је заувек променила и трајно излечила све моје фантазирајуће болести.

Никада на мене казна није имала поправног утицаја као љубав. Мама је то знала и љубављу ме је васпитала.

Када се дете осети вољено и прихваћено такво какво јесте, природно пожели да оправда то поверење, природно пожели да буде боље, достојно толике љубави.

Читала сам поражавајуће податке о томе колико пута просечан човек на дан слаже… Од оног дана стражарим над собом и веома опрезно баратам речима.

А истину волим, поштујем и чувам као најлепшу успомену на своју мајку.

Светиња је то.

Подели са пријатељима

Коментари