ОД КАДА СЕ РОДИ, ДЕТЕ ПОЛАКО ОДЛАЗИ – маме су најхрабрије на свету

Дете од када се роди, непрестано помало одлази.

Маме ову истину знају, колико год ју је тешко знати.

И ваљда само мајка то може издржати.

Срцу свога срца, са љубављу дати

слободу да из груди оде

куда га кораци воде.

 

Када се дете роди,

најпре се прекине та чудесна врпца

преко које је дете вирило у свет изван стомака.

Али невидљива нит остаје, нераскидиво јака.

 

И пузи дете све даље,

на своје ножице стаје, гега се и пада.

Одједном пусти руку на коју се

ослањало до сада

и крене.

Трапавим корацима још даље,

све крупније и брже.

Све даље.

Отме се тако из загрљаја.

Али невидљива нит још увек спаја.

 

Онда на леђа стави торбу

и отрчи ка школи.

Тамо га нешто уче,

ђачке га муке муче,

одрастање заболи.

А мајка лечи и воли…

И када јој буде забрањен улаз у собу.

И када дневници постану за њу тајна.

И када постане дежурни кривац

и полицајац и негативац.

И када почне страшно да смета.

И када је дете сасвим искључи из свог света.

Када се учини да пубертету нема краја…

Невидљива нит још увек спаја.

 

А дете је све даље и даље.

Ретко долази, поздраве шаље…

И тек када потпуно оде,

Тек када схвати смисао слободе,

коначно може да јој се врати.

Тек тада стварно може погледати

своју мајку и знати.

Она је успела.

Подигла је човека.

Који је пожелео да се врати.

Да каже хвала.

За све што је жртвовала,

за све што је прећутала,

за све што је бринула и туговала,

за све дечје болести које је са њим прележала,

за све што није спавала,

за све што је бескрајно давала,

за све што се Богу молила

и издржала најтежи подвиг до краја.

Чуде сна је та нит, та невидљива нит што заувек спаја.

Подели са пријатељима

Коментари