ЗАМИШЉАЋЕМО ДА СМО ПРИНЦЕЗЕ Девојчици која престаје да буде дете

Принцезо моја, ових дана

очи су ти пуне нејасних суза.

Ти престајеш да будеш дете.

А ја не могу са тобом путем којим си пошла.

Већ сам једном кроз све то прошла.

Одрасла такорећи.

И немам ти ништа паметно рећи

сада када ти мој савет треба…

 

И моји су другари тако изненада одрасли.

И ја сам као ти остала сама.

Међу остављеним луткама

и непомичним аутићима, кликерима и коњићима…

Нисам стигла себи да објасним зашто их се одједном сви стиде

а већ су ми играчке из руку узеле неке девојчице

и почеле да ми шминкају лице.

Јер не могу таква са њима у шетњице.

 

Заменила сам своје цртеже неким туђим постерима.

Трампила балоне, маслачак и бубице

за трачарења и смешне крпице…

Оставила своју чудесну самоћу.

Да се уклопим са онима

који дођу и прођу.

 

И рекла сам себи више никада нећу одрасти.

Једном је било довољно.

А ти ме зовеш да све то прођем поново…

 

Веруј ми, свашта сам на факултету

учила о том пубертету

али никада нисам схватила

шта се ту стварно догоди деци

па постанемо неки чудни људи.

 

Не, не би било поштено да ти ја говорим

о путу којим крећеш.

Ја сам на том путу прилично награбусила.

Никако се нисам снашла.

Једва сам живу главу ишчупала.

Ех, само да сам боље знала…

Остала бих несаломиво своја.

Па макар исмевана и одбачена.

Мусава од дечијих снова и боја.

Али своја.

 

Нисам била довољно јака.

За мрвице лажног другарства

Одрекла сам се царства.

 

Признајем, после је било лакше.

После су наишли прави пријатељи.

Али трајало је читаву вечност…

Ма неколико вечности!

 

И видим, враћаш ме у те дане.

И видим стручно ми солиш ране.

И видим…

Ни ти немаш снаге да будеш своја.

А ја немам право ништа да ти кажем

док мењаш драгуље за обично камење.

И видим лице ти се мења.

И видим пад човека из раја.

И видим дошле смо до краја

наших детињарија

које си ето, јуче прерасла

и постала старија.

 

Молим те да још само једном

замислимо да смо принцезе.

Па да те испратим до те неизбежне шуме

у те само твоје пустоловине и авантуре.

Где твоје другарице журе и журе…

И вуку те за собом.

Знам твоје племенито срце.

Знам да ћеш на крају те бајке

постати још блиставија и већа.

Спознаћеш шта је истинска срећа…

 

А до тада

Све наше луцкасте дане ја ћу ти причувати.

Бодрићу те тихо и ненаметљиво волети…

 

Хајде сада, храбро.

Мало ће само заболети.

Али ће проћи.

Мало ћеш се изгубити.

Али ћеш се пронаћи.

И када год пожелиш

Знаш где ме можеш наћи…

 

Видећеш, године пролете.

И напокон када одрастеш

и пожелиш да поново будеш дете.

Тада ћемо се наћи на неком облаку.

И трчаћемо до дуге.

И љуљати се у парку.

Играћемо се жмурке.

И читаћемо бајке

и писаћемо песме.

Бићемо опет оне две принцезе и свашта ћемо моћи…

 

Ех! Видећеш једном и сама

како је то када због некога поново одрастеш преко ноћи!

Подели са пријатељима

Коментари